Пиши као што говориш

  Чекам ових дана свог првенца да се роди па сваки час идемо у болницу на неке прегледе. Не, није ово још један блог у којем се пљује по нашем здравству. Ми живимо у Грчкој па нити је то наше здравство нити је државна болница са лошим условима него баш онако једно лепо, сређено место са дугом традицијом у којем само најбоље роде доносе децу.

  Ово је уствари још један блог о људима из чекаонице. Ја седим тамо и чекам да моју госпођу откаче са апарата и инструмената па да идемо кући а једна група људи чека своју породиљу која управо сада доноси на овај свет новог пореског обвезника. Но, нећу ни о грчкој економији. У групи три жене и два мушкарца. Први мушкарац је у Екрем Јеврић фазону. Други је изгледа возач, пошто је тако у турбо BMW стилу уз Versace мајицу са V изрезом и кајлом. Жене идентичне само различитих година 45 – 60, све у црним пијачним јакнама и прслуцима, тегет џемперима, фармеркама и осталим модним детаљима неосетљивим на прљање. Донели људи од куће понешто да прегризу, размотали на столу у ходнику уз карактеристичан покрет руком око уста након сваког гриза, траже да није нешто испало из уста кроз отпале зубе.

  Све сам то видео толико пута код наших сељака и више ми и не привлачи пажњу толико, чак ни та апсолутна случност између наших српских пијачара / ратара и ових грчких. Оно што је оставило највећи утисак на мене је слеђени израз лица на тим људима. Било да је рођење детета, које се одвија ту на пар метара од њих док они безбрижно ждеру у ходнику, или су бабине, или крштење или сахрана, јеџек, четересница, годишњица, рођендан, свадба, испраћај у војску они су увек ту да присуствују стално у истом оделу за свадбе и сахране, одседе своје, поједу шта има, мирно нестану увек једнако расположени са истим згрченим, преплашеним изразом лица, оду својој кућици где ће моћи на миру да издетаљишу да ли је прасетина била непечена, да ли је торта била преслатка, чорба неслана, сарма прекисела, чорба хладна, фета преслана, риба није била свежа, маслинке се тешко одвајале од кошпе, узо био бљутав, поп је превише наклапао, она Зорка Миркова очијукала са свима ко нека распуштеница док Мирко пијан лежи у каналу. Ако се ништа од тога није десило онда тишина јер само лоше ствари могу бити тема за разговор. Туђа срећа им квари атмосферу, лоше утиче на меланхолични израз лица на којем су годинама радили. Ако је неко приметио да сам помешао бабе и жабе, ајвар и маслинке, то је само зато јер су сви исти. И грчки и српски сељаци. И ја сам са села. Док пишем ово једнако мислим и на своје родитеље и родбину а и на ове Грке из ходника. Нека сила ме је терала да од малих ногу учим, редам одличне оцене, добијем стипендију, завршим добар факултет и добијем добар посао са сразмерно добром платом. Ко ми онда даје за право да тако пишем о мучним јадним сиромашним сељацима? Прво, пошто сам и сам са села, ја их најбоље знам. Тешко да постоји компетентија особа да пише о овој теми. Друго, ови Грци уопште нису ни јадни ни сиромашни. Порођај у тој болници кошта охохо. Могли су да оду и у државну болницу и да плате много мање. Значи има се. И финални шок који сам доживео у том ходнику је кад су ону мучну породиљу довезли на колицима пар минута после порођаја па су ови сељаци у сред оброка пуни којекаквих бактерија скупљених на пијаци и на њиви напали на њу сви онако ђутуре. Чудни грчки обичаји.