Пиши као што говориш

Можда сте чули за сајт srpskibre.com можда не, није много ни битно али почињемо да правимо блог о Србији. Схватили смо да има баш мало сајтова који приказују Србију у лепом светлу и из угла обичних људи а поготово их има мало на енглеском језику. Има ту и тамо понеки сајт али је текст на њима ближи википедији него неком тексту који ће за читаоца бити и користан и забаван. Тако да, ако желите да помогнете и да презентујете ваш град, село, планину, долину или догађај ово ће бити добра прилика. Сајт тренутно има око 2000 посета месечно из Србије и иностранства (пола-пола).

Више детаља овде

Хвала унапред

Божо

 

У почетку сам редовно писао нешто на овом блогу чим имам шта занимљиво да кажем а онда сам убрзо схватио ствари и баталио све. Престао сам и да читам шта други пишу. Једноставно нема поенте јер већина не схвата да блог служи да на њему напишеш нешто своје. Шта ти се занимљиво десило данас, шта планираш, око чека се довумиш. Боли ме ћошак за бабине рецепте, за резултате бундес и премијер лиге, за траш поезију, за новинске извештаје, за корупцију у Хрватској итд. За све то имам сајтове направљене баш за те ствари. Овако напишем нешто и за 15 минута је то моје нешто затрпано гомилом ђубрета баш као што ће и ово бити затрпано јако брзо, баш као што бива затрпано и море других текстова које бих прочитао али не могу да их нађем у свим овим бесмислицама. Ајде пријатно.

visit srpskibre

 

Чини ми се да сам остао дужан да вам завршим причу започету у претходном блогу.
Отишли моја супруга Марија и ја још једном у болницу на преглед, докторка измерила притисак и видела да је скочио небу под облаке а још 4 кг се моја трудница угојила за последњих седам дана а за целу трудноћу је набацила свега 8 кг. Пита се докторка откуд одједном сад толики скок. Одговор је био брз и јасан, стигла њена мама са пршутом, сланиницом, чварцима, ајваром, кајмаком са 120% млечне масти и осталим ђаконијама за убијање кардиоваскуларног система и уништавање дигестивног тракта.
Океј, сврати ти током дана у неку апотеку да ти измере притисак па јави. У Грчкој наравно кад год ти нешто треба то нешто не ради или штрајкује као што је био случај са апотекама тог дана. Одемо увече код докторке у ординацију. Притисак се смањио али каже она да ако почну контракције а притисак опет скочи мора под нож. Дођите ви вечерас у породилиште да ми то обавимо док је време.
Поноћ понедељак на уторак ми у породилишту. Прикључила је докторка на апарате и дала неке ђаволе за контракције.
Од поноћи до 3:00 су јој сметале сонде и жуљао кревет па није могла да спава а мене жуљала столица.
Од 3:00 до 6:00 се растурала од болова.
У 6:00 долази анестезиолог (ожењен Српкињом) и даје јој епидурал, живот је опет подношљив.
У 6:30 долази нека напирлитана сестра да јој прикачи инфузију. Од игле рука се надувала као крофна. За 5 минута долази друга сестра, ова није напирлитана али је дебела. Не пролази инфузија. Наравно кад ју је ова претходна убола у кост уместо у вену. Појачава проток, можда прође на силу.
У 6:45 долази бабица. Јеси ли ти имала овај оток на руци пре? Не. Дај да пробамо у другу руку. Одмах крену инфузија. Елем, од 6:45 па до 11:25 бабица се није одвајала од ње ниједног јединог момента. Докторка је долазила, прегледала како иду контракције, где се беба налази, одлазила али Марија ниједног момента није остала сама. Μαρικα Καζιάνη, најбоља бабица икад, особа која много воли то што ради и ради то најбоље што може. Бабица, психолог и све шта ти треба, никад је нећемо заборавити. У 11 ми кажу да ће за око 2 сата бити порођај и да мало изађем док је прегледају још једном. За 20 минута се отварају врата, кревет превлаче у другу просторију. Гурај једном, гурај други пут, готово. Бебац 4кг, 56цм, мушко.

За сат времена је била у својој трокреветној соби у којој је остала до суботе. За цимерке има једну Гркињу са оближњег острва која говори енглески и која је родила треће дете, овај пут на царски рез и једну Албанку која говори само албански па њен муж мора да буде нон стоп поред ње иначе ништа од комуникације са сетрама и педијатром. Морам да кажем да оно што је за Албанце тих говор ја тако гласно не причам ни кад оглувим од буке у ноћном клубу. Човек је неки зидар, возач или шта би већ друго радио један Албанац у Грчкој а два мобилна свуда вуче са собом који нон стоп звоне (као да је неки министар) појачани до максимума и увек сачека да прописно одзвоне једно 20 секунди а онај болид са друге стране никад не одустаје од звања чак ни кад оставе све те телефоне у соби и оду у шетњу ходником. И као запршка у чорби Албанка хрче као ненормална. Толико о толеранцији.

Ручак укусан, разноврстан и богат али неприлагођен мојој госпођи навикнутој на супице и чорбице тако да је прилично брљавила по шницлама, пилетини, лососу  и осталим грчким специјалитетима које је добијала.

У суботу дошло време да се иде. За пар минута сам испотписивао папирологију, платио 1600 евра у које је укључено 4 преноћишта у породилишту, епидурал, чување матичних ћелија на 20 година и разноразни прегледи педијатра. Мито, "поклони" и слично, не овде. Докторка нам је за ових 9 месеци била доступна 24/7. Није било никаквих непријатних ситуација типа "да ли си донела упут/преглед од овог/оног специјалисте", "зашто си дошла без овог/оног" и слично. Тата је присуствовао порођају и замало пао у несвест. Кажем замало :)

  Чекам ових дана свог првенца да се роди па сваки час идемо у болницу на неке прегледе. Не, није ово још један блог у којем се пљује по нашем здравству. Ми живимо у Грчкој па нити је то наше здравство нити је државна болница са лошим условима него баш онако једно лепо, сређено место са дугом традицијом у којем само најбоље роде доносе децу.

  Ово је уствари још један блог о људима из чекаонице. Ја седим тамо и чекам да моју госпођу откаче са апарата и инструмената па да идемо кући а једна група људи чека своју породиљу која управо сада доноси на овај свет новог пореског обвезника. Но, нећу ни о грчкој економији. У групи три жене и два мушкарца. Први мушкарац је у Екрем Јеврић фазону. Други је изгледа возач, пошто је тако у турбо BMW стилу уз Versace мајицу са V изрезом и кајлом. Жене идентичне само различитих година 45 – 60, све у црним пијачним јакнама и прслуцима, тегет џемперима, фармеркама и осталим модним детаљима неосетљивим на прљање. Донели људи од куће понешто да прегризу, размотали на столу у ходнику уз карактеристичан покрет руком око уста након сваког гриза, траже да није нешто испало из уста кроз отпале зубе.

  Све сам то видео толико пута код наших сељака и више ми и не привлачи пажњу толико, чак ни та апсолутна случност између наших српских пијачара / ратара и ових грчких. Оно што је оставило највећи утисак на мене је слеђени израз лица на тим људима. Било да је рођење детета, које се одвија ту на пар метара од њих док они безбрижно ждеру у ходнику, или су бабине, или крштење или сахрана, јеџек, четересница, годишњица, рођендан, свадба, испраћај у војску они су увек ту да присуствују стално у истом оделу за свадбе и сахране, одседе своје, поједу шта има, мирно нестану увек једнако расположени са истим згрченим, преплашеним изразом лица, оду својој кућици где ће моћи на миру да издетаљишу да ли је прасетина била непечена, да ли је торта била преслатка, чорба неслана, сарма прекисела, чорба хладна, фета преслана, риба није била свежа, маслинке се тешко одвајале од кошпе, узо био бљутав, поп је превише наклапао, она Зорка Миркова очијукала са свима ко нека распуштеница док Мирко пијан лежи у каналу. Ако се ништа од тога није десило онда тишина јер само лоше ствари могу бити тема за разговор. Туђа срећа им квари атмосферу, лоше утиче на меланхолични израз лица на којем су годинама радили. Ако је неко приметио да сам помешао бабе и жабе, ајвар и маслинке, то је само зато јер су сви исти. И грчки и српски сељаци. И ја сам са села. Док пишем ово једнако мислим и на своје родитеље и родбину а и на ове Грке из ходника. Нека сила ме је терала да од малих ногу учим, редам одличне оцене, добијем стипендију, завршим добар факултет и добијем добар посао са сразмерно добром платом. Ко ми онда даје за право да тако пишем о мучним јадним сиромашним сељацима? Прво, пошто сам и сам са села, ја их најбоље знам. Тешко да постоји компетентија особа да пише о овој теми. Друго, ови Грци уопште нису ни јадни ни сиромашни. Порођај у тој болници кошта охохо. Могли су да оду и у државну болницу и да плате много мање. Значи има се. И финални шок који сам доживео у том ходнику је кад су ону мучну породиљу довезли на колицима пар минута после порођаја па су ови сељаци у сред оброка пуни којекаквих бактерија скупљених на пијаци и на њиви напали на њу сви онако ђутуре. Чудни грчки обичаји.

Како од Србије направити нешто у пар корака?

Прво променити политичаре

1.  Изменити изборни закон из темеља. По садашњем систему добро пролазе само страначки полтрони и главоклимачи. Треба отворити листе потпуно да гласач може да гласа за странку ако му се свиђа њен програм или за појединца у некој странци. Већ годинама армија људи гласа за ДС због Бориса Тадића - "како ми је леп, љуби га мајка" а да притом не може да смисли ШуНАТОвца или Вука Јеремића. Још кад се ту залепи и Динкић ето ти чорбе. Дакле треба отворити пут људима који вреде нешто тако што их директним гласањем прогураш на врх ако мислиш да раде добро. ЕУ тражи да се ово уведе. Наше странке се грчевито боре против овога јер онда не би имале апсолутну контролу над својим главоклимачима. Демократија њима не одговара, треба по сваку цену задржати партократију у којој можеш да гласаш само за странку, или још горе, за коалицију а онда врховни врач постави своју елиту тамо где има највише пара (финансије, економија, војска, полиција, привреда) а оне тоталне будале постави на места за која ионако никога не боли кита јер тамо нема много пара (култура, образовање, спорт итд.). Шта нас боли ђока за школу, наталитет, здравље и културу док нам отимају Косово, јел тако другови!?

2.  Укинути предизборне коалиције. Све у вези са горњим објашњењем. Гласати за коалицију је још горе него гласати за странку поготово кад су у истом џаку Чанак, Драшковић, Борис, Динкић, Палма, Дачић ... какво шаренило ко на Ускрс, Бог те мазо.

3.  Укинути изборни цензус. Не може ме нико убедити да Србија може да има само два пута којим може да иде, две идеје које долазе у обзир па се сад ти приклони овим или оним. Ако је твоја идеја добра али је још увек ниси представио довољном броју гласача (преко 5%) онда је или промени или одјеби. Дакле, нисам ни четник ни партизан, ја сам Србин. Нисам ни гробар ни делија, ја само волим фудбал. Нисам ни патриота ни издајник, ја само покушавам да нађем неки смисао у овом хаосу. Имам свој пут, ако нађем још 5 милиона гласача / 250 посланика = 20000 људи који ће дати глас за моју идеју зашто се онда моја идеја не би чула у Скупштини? Јер то не би била њихова идеја. Они не желе да чују нову идеју, они само желе да виде – климање главом.

Следећи пут се бавимо економијом јер џаба је бавити се економијом са тренутном политичком до грла корумпираном стоком

Налази се на www.srpskibre.com па ако имате неког пријатеља странца или деца неких наших гастарбајтера желе да науче ћирилицу, проследите им. Све је бесплатно. Сајт је тек постављен па изгледа прилично сирово. Временом ће бити све бољи. Хвала унапред.

Једном сам негде читао да су људи који пију пиво једноставно ... једноставнији у глави од оних који пију вино. Прави љубитељ вина ће те увек попреко гледати ако га пијеш уз храну за коју није намењено, или ако га пијеш недовољно/превише охлађено, или из погрешне чаше, или ако га, не дај Боже мешаш са нечим, кока колом нпр. Пивопији је са друге стране свеједно, пиј пиво како ти годи, само да клизи низ грло. Вино је за високо друштво, пиво је за зидаре. Пивопије за винопије кажу да су педери. Винопије за пивопије кажу да су стока.

Елем, направио сам мало пре моје омиљене пилеће џигерице, интегрални пиринач и неку лепу салатицу и тако седим и размишљам да ли да узмем пиво из фрижидера или да отворим оно прескупо Ραψανη вино и одлучим се за ово друго. Отварач у руке, заврнем га до краја, извучем али из флаше само изађоше опиљци, чеп са рупом у средини остаде у флаши. Узмем свој swiss army ножић који у себи има отварач за вино са мало ширим навојем али нема му помоћи. Чеп не мрда, једноставно је труо. Каже жена: пробај да прогураш чеп шрафцигером. Пробам, и кад сам га гурнуо вино је кроз ону рупу у чепу под притиском прснуло мени у очи, по завеси и зидовима. Фрљнем вино у смеће и отворим пиво. Нагнем га право из флаше, клизи низ грло.

Елем, можете ми рећи да сам смотан, да не знам да отворим флашу вина. Али ја лично бих рекао: који ђаво сам се и петљао уопште? Ако ми пиво већ иде уз све од грицкалица до пастрмке зашто уопште купујем то 8 пута скупље пиће за које никад не знам да ли је на одговарајућој температури и које чак и мање волим од пива. А после више од две чаше и глава ме боли од њега. Зашто? Да бих макар тако ушао у то високо друштво (где су винопије већ одавно стигли)? И ето како се то завршило. Хаосом у кухињи.   

Све ми се чини да ће се тако завршити и самоубилачки пут Србије ка Европској унији (где нажалост већ одавно живим). Пиво нам није довољно добро. Хтели бисмо фенси вино. На крају уфлекани ћемо молити за чашу воде.

Тако изгледа кад идеш из Атине у Велику Британију на пословни састанак, проведеш тамо мање од једног дана и вратиш се назад. Унапред се извињавам на свим грешкама, пишем ово након непроспаване ноћи. Уз мало више детаља прича иде овако:

Атински аеродром, чекам лет за Лондон, Olympic Airlines. Укрцавање касни већ добрих пола сата. Јавља се разглас са обавештењем да ће због штрајка контролора лет каснити а кад ће бити још се не зна. За пола сата поново се јавља са новим обавештењем да је у ствари због временских услова одложено полетање. Већ почињу Гркиње да се окупљају око униформисане госпође на улазу. Почињу питања која лагано прелазе у оштра питања и прекоре уз дељење разноразних епитета на њен рачун и на рачун компаније. У следећем моменту на суседној капији почиње укрцавање за British Airways, такође за Лондон. Њима изгледа не сметају временски услови. Оних пар Гркиња се већ претворило у гомилу од двадесетак људи који су спремни да линчују ону јадну госпођу на капији. Долази представник авиокомпаније и галама може да почне ... 

Бум трас, одсуство сваког разума, конструктивног приступа, демократије и грчке традиције у коју се толико куну.

Углавном полетео авион са два сата кашњења. Успут се испоставило да ни облачка није нигде било. Ја сам уживао у погледу на Алпе и тако то. 

Долазак у Лондон, први пут у животу. Прва импресија - нека хвала. Heathrow је једноставно сувише велик за мој укус. Прво чекам у реду за нон-ЕУ грађане добрих 40 минута са Јапанцима, африканцима, Тајванцима итд. онда идем по торбу која је за то време отишла ко зна где. Кад је некако ишчепрках идем на воз који ће ме са терминала 4 пребацити на терминал 1 с којег могу да ухватим везу за железничку станицу Paddington (8-18 фунти) па даље возом за Newport где коначно и треба да стигнем.

Али пре свега тога мењачница. We sell pounds for 1.3€, we buy pounds for 1€.

What the hell!? 30% разлика! Пљачка! И још на то имаш могућност да кад излазиш из земље ако донесеш признаницу можеш да добијеш назад евре по истом курсу ... али ... ако донесеш исту суму фунти коју си купио по уласку у земљу (што наравно прећуте тад, то сазнаш кад се вратиш после). Дакле ако ништа не потрошиш. Па зашто их онда мењам? И још ти ту привилегију наплате 4 фунте. А јел може без те "привилегије? Не може. Е баш вам хвала. Дакле још 4 фунте опљачкане. Ајде да поједем нешто на брзака. Бургер 4 фунте (који је у Атини 2 евра).

Super off-peak, супер јефтини воз до Њупорта 60 фунти, повратна карта. То је 200км од Лондона. Дакле ако се неко пита када ће Србија коначно да среди своју железницу одговор је: кад Срби буду у стању да повратну карту Београд - Суботица плате 100 евра у најјефтинијој варијанти.

Углавном стигнем у Њупорт око поноћи. Индијац таксиста ме за 10 фунти пребаци до хотела. Такси као за превоз кромпира и вештачког ђубрива али небитно. Енглески доручак много добар. Енглески чај много добар. Прија на -8 напољу на шта сам ја дошао са атинских +23. Састанак, млаћење празне сламе уз моје покушаје да разумем велшански акценат ... досадно досадно досадно. 

После састанка идем одмах назад на воз за Лондон не желећи више да ризикујем никаква кашњења, одлагања, померања. But bad luck continues ... Воз испред нашег је имао инцидент какве год природе и шта год значило "accident with possible fatalities. Али резултат је био да смо у једној станици чекали 30мин а онда прешли у средњу "траку" и јурили 30 због чега сам ја уместо да дођем у Лондон један сат раније дошао један и по сат касније и онда опет ... фрка, паника ... не може се у Лондону без фрке и панике.

Стигнем на лет. Do you have anything to declare? YES! Never go to London!

Security check: индијски факир ти говори да скинеш са себе сат, каиш, ципеле итд. онда те убрађена арапкиња гледа на скенеру и на крају муџахедин обријане главе са 20cm дугом брадом те обради детектором за метал. Дакле Британци спречавају тероризам тако што су бивше терористе покајнике запослили да откривају своје колеге. Па ко може боље да нањуши терористу од колеге и брата Арапина. 

Стигнем у Атину у 4:00 ујутро, вратим се назад у осми круг пакла. За 10 минута сам успео да сазнам да:

• воз штрајкује (па среда је, мора нешто да штрајкује)
  
• аутобус је укинут до мог дела града
• просечна старост таксисте је 85 година и знање било којег негрчког језика је 0
• неки странац који би се нашао у мојој ситуацији може само да се убије ту
• такси до 5:00 наплаћује ноћну дуплу тарифу што би до мог стана износило 60 евра!!!!!!!!
  

Седим на клупи поред таксија, гледам у таксисту, он гледа у мене и чекам 5:01 и онда крећемо. Нема везе што путујем о фирмином трошку, нема шансе да ћу дозволити пљачкашу да за 15 минута посла узме 60 евра. На наплатној рампи стаје човек и каже ми да је ново правило да путник плаћа путарину.

Пада ми мрак на очи ... 

Има UK и добрих страна. Сви причају енглески. Ок углавном сви, бар неку врсту енглеског. Индијски енглески, бангладешански енглески, шкотски енглески (најгора варијанта), афрички енглески, азијски енглески (најразумљивија варијанта) итд. али битно је да коначно не мораш никога да питаш Do you speak English?

И пар слика из Њупорта:

 

 

 

 

 

 

Тамо негде лета '93. кад је ТВ серија Санта Барбара ушла у 9. годину свог емитовања на ХРТ посади мене тетка на кауч да одгледам уместо ње 3000 и неку епизоду и да све запишем шта се деси и пренесем јој кад стигне кући. Увече кад се вратила вадим ја папир и почнем:

ја - Круз Кастиљо (Cruz Castillo) је коначно пољубио ону његову ...

тетка - чекај, еј, какав Круз Кастиљо, нема тог лика уопште!?

ја - како нема, врти се ту већ 8 година

тетка -  ама, јеси ти луд, ја то гледам већ 8 година, нема никаквог Круза, ајд даље ...

ја - Мајкл (Michael) је сакрио пиштољ ...

тетка - ма коју серију си ти гледао, нико се не зове Мајкл!! 

Схватили сте већ, покупио сам све могуће критике да сам глуп и неодговоран и да нисам ни гледао епизоду већ да лажем итд. Елем о чему се ту заправо ради? Тетка је у школи учила и научила руски језик за разлику од мене који сам учио руски а научио енглески на МТВ (MTV). Тетка већ 8 година сама гледа Санта Барбару, ни са ким другим не прича о тој серији нити с киме коментарише. Гореспоменути ликови, поштујући део Вуковог правила "читај као што је написано", у њеној глави се зову Цруз Цастило, Мицхаел, Сарах и слично и стога име Мајкл њој не значи ништа. Серију је редовно гледала на ХРТ (HRT) на којој су већ поодавно одустали од Вуковог правила "пиши као што говориш" и увели ново правило "пиши корен у оригиналу а наставак за падеж онако како мораш а после то читај како умеш" па је превод, као и данас, изгледао овако некако:

Video sam te sa Michaelovom ženom kako pričaš o Castillu.

Колико то има смисла до сад сте већ имали времена да приметите. Некако људи западно од Београда имају тенденцију да игноришу постојање људи, њихове културе и писма на источној половини па шта год да раде мисле само на латинично писмо, само на западна имена итд. Када се ликови зову Сара, Мајкл, Хуан то и некако може да се свари али никад ми није било јасно шта би Хрвати урадили са преводом за неки кинески, индијски, арапски или руски филм. Ако баш хоће да поштују своје правило онда би морали да пишу овако нешто у преводу

Video sam te sa 華ovom ženom kako pričaš o 話u. или

Video sam te sa Алексейovom ženom kako pričaš o Агафьяi.

Ако баш мора да се мења Вуково златно правило онда писање оригинала може али у загради после написаног имена онако како се изговара и то искључиво у озбиљним текстовима, историјским или социолошким (ако неко жели да гугла) а не на филму.

 

Уколико можете да прочитате овај чланак, успешно сте се регистровали на Blog.rs и можете почети са блоговањем.